Do­ga­đaj o ko­jem će ov­dje bi­ti ri­je­či zbio se to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta u se­lu Gra­dac, u Lje­šan­skoj na­hi­ji, či­ji su mje­šta­ni bi­li uglav­nom na par­ti­zan­skoj stra­ni. Pu­no­ljet­ni su bi­li u bor­be­nim re­do­vi­ma, a ne­jač, dje­ca, že­ne i star­ci bi­li su po oku­pa­tor­skim ka­za­ma­ti­ma. Iako sam ta­da bio dje­čak, ovaj do­ga­đaj – či­je su ju­na­ki­nje, osim po­pa­di­je Go­spa­ve, udo­ve po­pa To­ma Ka­ži­ća, bi­le i mo­ja maj­ka Zla­te Ni­šo­va Ka­žić, Jo­še Vi­do­va Ka­žić i Pe­nje Bla­žo­va Ka­žić – ni­ka­da ni­sam mo­gao da za­bo­ra­vim.
S pro­lje­ća te 1943. go­di­ne sva­ko­dnev­no su se smje­nji­va­le voj­ske Ita­li­ja­na, čet­ni­ka, par­ti­za­na i, ka­sni­je, Nje­ma­ca. Da­na ni­je bi­lo da se ni­je ču­la to­pov­ska ka­no­na­da, od­je­ci pu­ša­ka i zlo­kob­ni zvu­ci avi­o­na. Ne­pri­ja­telj je bio po­seb­no rev­no­san u mje­sti­ma za ko­ja se pret­po­sta­vlja­lo ili zna­lo da kri­ju par­ti­za­ne, ka­kvo je bi­lo na­še se­lo. Te­ško se op­sta­ja­lo tih da­na.
U na­šem se­lu ži­vje­la je če­sti­ta po­pa­di­ja Go­spa­va, udo­va po­pa To­ma Ka­ži­ća, ko­ji je ži­vio ne­što bo­ga­ti­je od dru­gih. Ta­da već sta­ra, Go­spa­va je bi­la do­bra že­na ko­ju smo svi po­što­va­li. Pet-šest mje­se­ci pri­je ovog do­ga­đa­ja stri­je­ljan je njen sin dr Mi­lu­tin Ka­žić na Vre­li­ma rib­nič­kim u Pod­go­ri­ci. Ali, po­pa­di­ja je smo­gla sna­ge da se iz­bo­ri sa svo­jom mu­kom. Ima­la je dvi­je kra­ve ko­je su mo­ra­le da se tje­ra­ju na is­pa­šu. Mi – se­o­ska dje­ca – sva­ko­ga da­na smo joj do­go­ni­li kra­ve, a ona bi nam za­uz­vrat da­ri­va­la po ko­ju koc­ku še­će­ra ili, ka­ko je ona go­vo­ri­la, pa­ri­cu cu­kra.
Jed­no­ga da­na sam po­šao da joj do­gnam kra­ve iz bra­nje­vi­ne ko­ju smo zva­li Ra­sti. Pri­la­ze­ći bra­nje­vi­ni čuo sam la­ja­nje ke­ro­va. Kad sam pri­šao bli­že, vi­dio sam da psi vu­ku ljud­sku no­gu.
Upla­šen, po­bje­gao sam, otr­čao pra­vo kod ba­be Go­spa­ve i is­pri­čao joj sve šta sam ta­mo vi­dio. „Pre­pao si se, to ne mo­že bi­ti, uči­nje­lo ti se”, re­če ona i po­gla­di me po ko­si.
A on­da se za­mi­sli i do­da­de:
„Na­đi br­zo Zla­tu, Pe­nju i Jo­šu i re­či im da ih zo­vem”.
Kad su one do­šle, ba­ba Go­spa­va im re­če: „Ovo di­je­te ili la­že ili se pre­pa­lo. Po­đi­te sa njim, evo vam ova kr­pa, pa ako ta­mo bu­de to što pri­ča, za­mo­taj­te i do­ne­si­te. I ni­ko­me ni­šta ne pri­čaj­te”.
Kre­nu­smo. Puc­nji pu­ša­ka i to­po­va od­je­ki­va­li su Ve­ljom go­rom. Ali, one se na to ni­su osvr­ta­le: ne­pre­sta­no su me za­pit­ki­va­le što sam vi­dio. Do­veo sam ih na mje­sto gdje sam vi­dio pse ka­ko raz­vla­če ljud­sku no­gu. La­vež pa­sa se i da­lje čuo. Njih tri uze­še ne­ka­kve to­lja­ge i otje­ra­še pse. A on­da, vi­djev­ši ta­mo no­gu, po­če­še uglas da vi­ču: „No­ga! Ku­ku! Bo­že po­mo­zi!”. Za­tim uze­še no­gu, sta­vi­še je u onu kr­pu i od­ne­so­še je po­pa­di­ji.
Kad vi­dje što su joj do­ni­je­le, ba­ba Go­spa­va me br­zo is­tje­ra iz ku­će i za­tvo­ri vra­ta za so­bom. Ali ja, go­njen ra­do­zna­lo­šću, osta­doh is­pred ku­će tru­de­ći se da ču­jem o če­mu one to go­vo­re. Ubr­zo sam čuo plju­ska­nje vo­de. Od­mah sam shva­tio da to po­pa­di­ja pe­re no­gu.
Za­tim se za­ču­lo nje­no bol­no ku­ka­nje: „Jad­na maj­ka ko­ja te ro­di­la! Ku­ku! Ku­ku njoj ku­ka­vi­ci. Maj­ka ja­daj­ka. Da te vi­di u ko­ma­de cr­na maj­ka ja­daj­ka. Ku­ku!”.
Ma­lo po­sli­je čuh je ka­ko go­vo­ri: „Slu­šaj­te, že­ne, po­ne­si­te pred cr­kvu ovaj za­ve­žljaj, u pre­du­kop gro­ba Ma­ro­vi­ća, ta­mo ima slo­mlje­na plo­ča, po­dig­ni­te je i spu­šti­te ovo do­lje”.
„A ako je Nje­mac, ba­ba?”, re­če jed­na od njih.
„Ko gođ da je, i nje­ga je maj­ka ro­di­la”, re­če po­pa­di­ja i po­no­vi: „Idi­te. Sve oba­vi­te ka­ko sam vam ka­za­la, sa­mo idi­te pre­ko do­li­na i pa­zi­te da vas ko ne vi­di”.
Kad one kre­nu­še, ba­ba Go­spa­va me po­zva i re­če mi: „Aj` ti, ma­li, za nji­ma, sa­mo pa­zi da te ne vi­de, i vra­ti se pri­je njih da mi ka­žeš što su uči­nje­le”.
Kre­nuh za nji­ma gle­da­ju­ći da me ne spa­ze. Kad sam vi­dio da su po­di­gle plo­ču i spu­sti­le za­ve­žljaj, otr­čah na­zad i is­pri­čah ba­bi Go­spa­vi sve što sam vi­dio. Na kra­ju, ona otvo­ri škri­nju i da­de mi pu­nu ša­ku pa­ri­ca cu­kra. Eh, mo­je sre­će, ka­kav obrok...
Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na pro­ču se da su par­ti­za­ni na­šli osa­ka­će­no ti­je­lo u nje­mač­koj uni­for­mi, či­je su dje­lo­ve po­ko­pa­li. Ba­ba Go­spa­va, Jo­še, Zla­te, Pe­nje i ja, dje­čak ko­ji je u svo­jim naj­ra­ni­jim go­di­na­ma oku­sio te­ške oko­ve ra­ta, do­bro smo zna­li kud su ne­sta­li dje­lo­vi ti­je­la ko­je oni ni­su na­šli, ali smo svi ću­ta­li kao za­li­ve­ni. Kr­sto Ka­žić